Blogmas, Knjige

Čitalački poduhvati koje večito odlažem

Sigurna sam da svi imamo knjige koje bismo voleli da pročitamo jednog dana, ali nikako tu nameru ne sprovodimo u delo. Obično se radi o delima koja za nas predstavljaju ozbiljan izazov, bilo svojim obimom, sadržajem ili formom. Najčešće su to čuveni klasici koji nikako ne dolaze na red jer stalno mislimo da nije pravi trenutak, da nemamo dovoljno vremena za njih, da ćemo ih započeti čim prođe frka, čim dođe sledeći godišnji odmor, čim budemo imali malo više slobodnog vremena.

Danas sa vama delim upravo te, kako ih ja zovem, bolne tačke svoje TBR liste. Nadam se da će me ovaj mali spisak motivisati da se lakše odlučim da dam prednost upravo nekom od ovih naslova pre nego što posegnem za nekim trenutno interesantnijim, aktuelnijim ili kraćim štivom. Uzdam se i u vaše preporuke i podsticaje, pa se nadam da ćemo jedni druge ohrabriti da se lakše upustimo u teške čitalačke izazove.

  • Jadnici, Viktor Igo – Zašto toliko odlažem čitanje ovog romana, ne mogu sebi da objasnim, osim što me možda malo zastrašuje njegov obim, iako ne verujem da je to jedini razlog jer sam dosta pozamašnih dela čitala i bez te vrste otpora. Delimično je krivo i Vulkanovo izdanje koje posedujem i koje mi je s jedne strane drago jer sam ga dobila na poklon u trenutku i okolnostima kada me to baš obradovalo, a s druge strane gotovo nečitljivo sitnog fonta. Dragi izdavači, molim vas nemojte to raditi, jer knjige su za čitanje a ne za ukrašavanje polica i zaista nema svrhe da Rat i Mir sabijete na nehumanih 800 strana kako bi sve stalo u jedan tom ako se mora čitati uz pomoć lupe. Radnja Jadnika mi je posredno poznata zahvaljujući mjuziklu čiju muziku obožavam i zvuči kao da obuhvata sve teme o kojima volim da čitam. Ako me to nije dosad motivisalo da se latim čitanja, ne znam šta će drugo osim svečanog obećanja sebi i vama koje evo ovog trenutka zapisujem – makar morala da zajmim iz biblioteke neko starije izdanje podeljeno u tomove kako dolikuje.
  • Zlatno runo, Borislav Pekić – Nakon oduševljenja romanima Hodočašće Arsenija Njegovana i Vreme čuda, koje sam čitala što na fakultetu, što za čitalački klub, moj odnos prema Pekiću nekako se čudno promenio kada sam prošle godine pročitala i čuveno Besnilo, koje me ostavilo u najmanju ruku zbunjenom i zatečenom nekim problematičnim momentima kakve sam od bilo kog pisca mogla očekivati, samo ne od Pekića. Ipak, stalno osećam kako nisam dovoljno upoznala ovog pisca dok ne upoznam upravo njegovo najobimnije i najimpresivnije delo – sagu u sedam tomova o porodici Njegovan. Osim toga, želju i rešenost da jednom pročitam ovaj roman probudila je i predstava Zlatno runo, koju sam u Beogradskom dramskom pozorištu gledala još kao klinka, kada sam se zauvek zaljubila i u pozorište, i u Dugalića, a pomalo i u Pekića o kome tada nisam znala ništa. U svakom slučaju, prvi tom je ne samo nabavljen (naravno na Noći knjige), nego čak i započet i pročitan do otprilike 100. strane, kada su me neke životne okolnosti malo izbacile iz koloseka, tako da će novi, svež početak dugotrajnog i uzbudljivog druženja sa Njegovanima sačekati neki bolji čas.
  • Uliks, Džejms Džojs – Ovu knjigu nad knjigama modernističke književnosti i po svemu sudeći kompleksnu, ali i zabavnu književnu poslasticu nekako sam izbegla tokom studiranja zahvaljujući tome što nam je u programu za ispit iz Opšte književnosti III bio ponuđen izbor između ovog romana i Portreta umetnika u mladosti i ja šta ću – umor, rokovi, jurenje budžeta, stiska s vremenom, učinili su da se odlučim za lakšu varijantu, uz uverenje da ću Uliksa čitati natenane kad diplomiram. Prošle su godine od tada, a ja sa Uliksom nikako da se suočim. Tako da evo jednog malog saveta koji, doduše, niko nije tražio, za studente književnosti od starije gospođe koja voli da pametuje: ne izbegavajte obimna dela verujući da ćete jednog dana imati više vremena za njih, jer jednostavno – nećete. Desiće se život (da, čeka vas pravi život nakon fakulteta i to je ujedno verovatno i dobra i loša vest), posao (ok, verovatno ne u struci), razna druga interesovanja, i kad ćete pročitati Rat i mir ako ne baš sada?

Zanimljiva činjenica je da sam uspela već dva puta da pomenem Rat i mir, kao što sam ga pominjala i u jučerašnjem postu o knjigama koje želim da čitam ponovo. Ako to ne sluti na skoro ponovno druženje sa Pjerom, Andrejom, Rostovima, a nažalost i Kuraginima, onda ne znam šta bi moglo biti u pitanju. 🙂

Sve u svemu, da sam svaki put kad pomislim na neko od ovih dela pročitala bar po pet strana – verovatno ih sada ne bi bilo na ovoj listi. No, ne prekorevam sebe, jer da sam njih već pročitala, sigurna sam da bi neke druge knjige brže-bolje zauzele njihovo mesto, tako da sam se već odavno pomirila s tim da ću umreti srećna i nenačitana. 🙂

Da li ste čitali neki od ovih naslova? Koji su vaši najduže odlagani čitalački poduhvati i kako se motivišete da počnete?

Leave a Reply

Your email address will not be published.