Blogmas

Dnevnik čitanja

Kao što sam već pomenula u uvodnom postu ovog blogmas niza postova, blog je nešto što se odavno krčkalo kao ideja u mojoj glavi, ali sam sa realizacijom prilično odugovlačila. Toliko dugo da mi je blog postao redovan predmet šale na sopstveni račun. 🙂 #lenjaprokrastinatorkazauvek

Razlozi odlaganja su brojni i prevazilaze obim i temu ovog posta, pa neću mnogo ići u duboku analizu. Samo ću se fokusirati na jedan aspekt za koji verujem da je u korenu problema. Moj neprijatelj bila je zapravo, verovali ili ne – tastatura. 🙂 Tu je i njen zli brat blizanac – ekran računara.

Velika brzina kojom su mojih deset prstiju u stanju da ispišu gomile reči i isprate rojeve misli koje se vrzmaju u glavi, u kombinaciji sa prestrogom unutrašnjom kritičarkom koja istovremeno ispisano na ekranu nadzire, tumači, sagledava detalje u kontekstu celine, kritikuje… doveli su do pogubnog efekta blokade, večitog započinjanja, kratkog perioda pisanja, a zatim momentalnog prepravljanja i brisanja jer ništa nije bilo dovoljno dobro.

Onda sam rešila da otvorim rokovnik, uzmem flomaster i počnem da pišem. Kako mi pisanje rukom ide neuporedivo sporije, nema više onog haosa koji se roji po glavi – tačnije, ima ga, ali ne uspevam da ga uhvatim dovoljno brzo. Dok ja ispratim jednu misao, ostalih pet je zaboravljeno i iščezlo. Ne stižem sve da zabeležim, ali ni ne moram, već nekako imam poverenja da je ono što ulovim dovoljno i pravo u tom trenutku. Pošto moram da se fokusiram na misao koju trenutno polako zapisujem, nemam vremena ni za istovremeno revidiranje. Za to nemam ni tehničku mogućnost momentalnog ispravljanja, copy-paste pretumbavanja ili umetanja, a često i brisanja. Kada se pomirim sa činjenicom da je tekst jednostavno napisan i da će ostati tu, obično zaključim na kraju da možda i nije tako loš.

Ubrzo sam otkrila i druge benefite pisanja koje sam kao zavisnica od računara davno zapostavila. Pre svega mislim da njegov umirujući, gotovo terapeutski efekat. Pomirenost sa činjenicom da sam se upustila u proces koji je po sebi spor, paradoksalno dovodi do toga da završim brže. Deluje nepraktično, i neko bi rekao da je pisanje za računarom neuporedivo efikasnije, preglednije, o tehnološkim mogućnostima pretraživanja ili linkovanja da ne govorim. Međutim, zašto bismo uvek težili tome da postignemo što više što brže i ko nas je ubedio da je produktivnost kriterijum kojim treba da vrednujemo i sebe i druge? O sličnoj jurnjavi za brzinom pisala sam i u kontekstu čitanja što većeg broja knjiga, i verujem da isti princip važi i kod pisanja. Kada usporimo, iskustvo samog procesa je mnogo značajnije i intenzivnije.

Zato će prikazi koje objavim na blogu najčešće biti prepisi iz dnevnika, jer je to najneposredniji način da prenesem autentične utiske bez neke stroge koncepcije ni preteranog truda. Prikaze romana Dvopolna imena Ameli Notomb i Yugoslav Ane Vučković već sam objavila, a uskoro vas na blogu čekaju na ovaj način zabeleženi utisci o Zarobljenicima Lajoša Zilahija.

Leave a Reply

Your email address will not be published.