Blogmas

Knjige nisu samo broj

Koliko ste knjiga pročitali ove godine? Da li ste zadali sebi cilj koliko knjiga ćete pročitati naredne godine? Ako niste, šta čekate? Koliko knjiga čitate mesečno? Koliko knjiga nosite na letovanje? Da li ste znali da samo (proizvoljni ali skandalozno mali procenat) ljudi u svetu čita više od tri knjige godišnje? Zar ćete dopustiti da budete među takvima? A da li ste znali da uspešni i srećni ljudi čitaju više knjiga od onih neuspešnih i nesrećnih?

Ok, prestajem dok niste pobegli da čitate nešto pametnije od ovog bloga, jer zadati cilj treba ispuniti. Samo da se čita što više!

Međutim, kako to postići? Lako, jer saveta kako čitati više ima koliko hoćete. Čitajte dok čekate autobus. Čitajte u autobusu. Čitajte dok čekate u redu za pasoš – naša efikasna birokratija pobrinula se za to da imamo što više vremena za knjige. Čitajte dok čekate u domu zdravlja da vas prozove lekar. Čitajte usput na telefonu dok šetate na protestu. I to na najnovijoj aplikaciji sa promo pretplatom. Slušajte audio knjige dok vozite, kuvate, peglate – tako nećete gubiti dodatno vreme na čitanje. Upišite kurs naprednih tehnika brzog čitanja. Ustanite u pet da biste pročitali knjigu dnevno. Sve se može kad se hoće!

Kao što neki od vas možda znaju, studirala sam književnost. Baš vas briga, vi samo čitate knjige, što bih ja volela da to mogu! Komentar koji smo čuli toliko puta. Međutim, kako studije književnosti zaista izgledaju? Pa, najbolji primer je ispit iz srpske književnosti dvadesetog veka za koji je neko od studenata izračunao da sva građa sa spiska literature ima oko trideset hiljada stranica. Šta je to za vas, trista dana po sto strana, rekao bi profesor čije nemilo ime na ovom srećnom blog mestu nećemo spominjati. I zasta, što kaže poznati gif, dobro je rekla. Spremanje većine obimnijih ispita izgledalo je tako što sedneš i čitaš ko navijen(a), kao da te neko motkom tera, kao da će slova iščeznuti ako ih ne upiješ u najkraćem mogućem roku. Jer posle Karmazovih valja odmah preći na Flobera, pa na Prusta, pa na Džojsa, i to što pre, da se ne protraći jedan rok ili ne izgubi budžet. Smanjiš nivo emocionalnog investiranja u korist onog racionalnog i intelektualnog, ne samo zato što je to efikasniji način da položiš ispit, već i sigurnija strategija da preživiš.

Jednom davno sam jedo kratko vreme radila u knjižari (a ko nije?). Imala sam kolegu koji je završio teologiju i koji mi je rekao da je Braću Karamazove čitao dva meseca, polako i studiozno. Dva meseca! Kao neko ko je Karamazove progutao za četiri-pet dana, verujući da je čak i to presporo u odnosu na spiskove literature koji čekaju, pomislila sam – kakav car, i kakva privilegija da jednom romanu posvetiš toliko vremena. Pitam se koliko sam samo propustila čitajući studentskim tempom i koliko bih bogatije i intenzivnije doživela neka dela u drugačijim okolnostima. Zato sam, kada sam konačno raskrstila s fakultetom, shvatila sam da ne želim više nikad u životu da čitam u rokovima, sa spiskova, sa zadatim brojem stranica dnevno. Čemu to?

Kad sam već počela sa nizom pitanja, da nastavim: da li vam je cilj da u životu pojedete što više prosečne, ne baš ukusne ali može-da-prođe hrane ili da ona hrana koju konzumirate bude ukusna, zdrava i nutritivno zadovoljavajuća za vaše potrebe? Verujem da je slično sa knjigama. Nije toliko važan njihov broj, koliko je važno da od njih dobijemo i u njima pronađemo ono što nam je u tom trenutku prijatno i potrebno. Umesto saveta kako čitati brže i više, volela bih da čujem neke savete kako čitati sa više posvećenosti, mira i uživanja, kako pažljivije i pametnije odabrati štivo, kako se opredeliti čijim preporukama verovati, kako dobiti najviše od knjiga, čak i onih koje ne ispune naša očekivanja.

Ono što moja čitalačka iskustva čini kvalitetnijim jesu opušten i neopterećen pristup književnosti i svest da ne čitam zato što moram već zato što želim. To ne znači da u svakom štivu uvek uživam, već da pažljivo pratim šta trenutno odgovara mom ukusu i senzibilitetu. Neka čitanja su mučna i naporna, ali donose satisfakciju i obogaćuju nekim novim uvidima i perspektivama, što teškoće čini vrednim i isplativim. Nekada istrajavam u čitanju loših knjiga iz čiste zabave. Nekad je najbolji aspekt čitanja ono što dolazi posle kada razmenite i uporedite utiske sa drugim čitaocima. Diskusije čak i lošim knjigama daje dodatnu vrednost – u to smo se uverili, između ostalog, i kroz rad čitalačkog kluba.

Sve ove aktivnosti iziskuju vreme. Zastati, razmisliti, podvući, prepisati neki deo, ponovo prelistati, vratiti se na neki deo, ostaviti knjigu, vratiti joj se naknadno, početi ispočetka… A vremena je danas sve manje, ili bolje reći, sve ga je teže izdvojiti za tako spore i “neproduktivne” aktivnosti kakvo je čitanje. Dok završite posao, stignete kući, skuvate ručak, preskrolujete tviter, pa instagram, pa opet tviter, pa malo fejs, dan je već prošao, pa ste uveče umorni i umesto knjige više vam prija da pogledate epizodu serije, pa još jednu epizodu, pa ujutru ne ustanete dovoljno rano da zavirite u knjigu pre posla jer ste sinoć do kasno gledali seriju… Izazova je mnogo, svakako nećemo postići sve što poželimo (spolier alert: lagali su nas da sve se može kad se hoće) i bolje da se odmah pomirimo sa ograničenim mogućnostima. Zato je važno da vreme koje izdvojite pažljivo utrošite na štivo koje je zaista vredno vaše pažnje, a ne na jurnjavu za brojevima.

Za kraj, hvala vam što ste iščitali moje nebitno mišljenje. Za razliku od današnjeg pametovanja, sutra vas na blogu čeka konkretniji sadržaj – prikaz jednog kratkog romana. Do tada, volela bih da čujem vaša razmišljanja o ovoj temi, kao i neke savete za bolje, a ne brže čitanje.

Leave a Reply

Your email address will not be published.