Blogmas

Književnost za mlade

Pre nekoliko dana instagram profil ¡Čitajmo!Žene objavio je post posvećen serijalu tinejdž romana Luiz Renison: Angus, tange i ljubljenje s vatanjem i Ok je, nosim baš velike gaćerone prva su dva dela ovog serijala koja sam čitala tokom srednje škole, dok kasnije nastavke nisam ispratila. Sećam se da su ovi romani u formi dnevnika koje piše zbunjena i smotana tinejdžerka Džordžija, koja misli da ima ogroman nos i zaljubljena je u momka koga naziva Seks Bog. Nikakvih više detalja u vezi sa ovim knjigama se ne sećam, osim da su mi bile urnebesno smešne i da sam ih tada čitala zajedno sa drugaricom. 🙂

Ovim povodom podsetila sam se svojih čitalačkih iskustava iz srednjoškolskog perioda, i paradoks je da zapravo, osim pomenutog primera, uopšte nisam čitala tinejdžersku literaturu, koju tada još nismo nazivali young adult terminom kako to uglavnom činimo danas. Mnogo više sam se za tzv. YA zainteresovala u odraslom dobu, kada mi se čini i da je književnost namenjena ovom uzrastu doživela ogromnu ekspanziju u svetu, ali i kod nas.

Zašto bi mene kao “matoru devojku” (mada večito mladu u duši) uopšte zanimalo štivo namenjeno tinejdžerkama? Nekada sam verovala da ću predavati književnost nekim mladim ljudima, tako da je moje interesovanje za mlađe uzraste i njihove čitalačke potrebe donekle očekivano. Međutim, čini mi se da razlog moje zainteresovanosti za ovu književnost leži i u ličnoj identifikaciji sa svim onim problemima za koje verujemo da su specifični za mlade ljude, a zapravo nas nikada sasvim ne napuštaju. Donekle naučimo da se sa njima nosimo, i možda ih kao odrasli doživljavamo nešto zrelije i manje dramatično. Mnogi od tih problema zapravo su prilično univerzalni, ili bar u velikoj meri zajednički većini nas. Zato mislim da je književnost za mlade zapravo književnost za sve.

Porodični problemi, nerazumevanje i generacijski jaz u odnosu sa roditeljima, buđenje i prihvatanje sopstvene seksualnosti, prve ljubavi i veze, prvi raskidi, problemi u prijateljstvima, neprihvatanje među vršnjacima… u ovim delima dočarani su na jednostavan način tako da se većina tinejdžera s njima poistovećuje. Mada sam lično ubeđena da se svaki učenik ili učenica srednje škole može poistovetiti i sa Banović Strahinjom ili Hamletom, za tu vrstu razumevanja potrebno je dublje tumačenje i metodičko vođenje, dok su popularna YA dela mnogo prijemčivija, jednostavnija i ne zahtevaju naročito obrazovanje i načitanost, zbog čega mnogo lakše dopiru do šire i mlađe publike. To ipak ne znači da su YA dela banalna ili trivijalna. Naprotiv, često su u njima obrađene tabu teme kakve se ne mogu sresti u kanonskim delima sa kojima se tinejdžeri sreću u školskim programima, kao što su mladalački bunt, nasilje među vršnjacima, mizoginija u srednjoškolskim praksama, odbačenost zbog drugačijeg rodnog identiteta ili seksualne orijentacije, “coming out”, mentalne bolesti, suicid, seksualno i porodično nasilje. Verujem da i dalje mnogi mladi ljudi u svom okruženju o ovim temama nažalost nemaju s kim da progovore, pa u ovoj književnosti pronalaze potvrdu da nisu sami ni jedini.

Ova književnost je i žanrovski raznolika, pa su tako prisutni realistični romani koji obrađuju teme iz savremenog života, konvencionalni ljubavni romani sa klišeiziranim zapletima smešteni u tinejdžerski kontekst, ali i na primer naučna fantastika i naročito distopijska tematika koja je prilično zastupljena, što verujem da dosta govori o duhu vremena i doživljaju sveta mladih generacija. Od ove književnosti ne očekujem naročito visok umetnički domet, i uglavnom su to po mom sadašnjem, odraslom doživljaju, ukusu i proceni solidna ili osrednja dela, mada ima i nekih posebno loših i neuspelih, kao što ih ima uostalom i u književnosti namenjenoj odraslima, odnosno opštoj populaciji.

Ako nešto mrzim, to je kada odrasli ljudi a priori kritikuju “današnje mlade” kako ne cene prave vrednosti, ne čitaju dobre knjige, ne slušaju dobru muziku, ni ne potrudivši se da se zaiteresuju za njihov svet, izbore, ukus, niti da se potrude da razumeju šta je to što ih u sadržajima koje konzumiraju privlači. Zato se trudim da zadržim otvoreni i radoznali pristup uz poštovanje mlađih generacija i njihovih izbora i da “njihove” knjige čitam bez predrasuda i odrasle profesorske nadmenosti.

Verujem da se čitajući književnost za mlade bavimo istovremeno i sobom i obrađujemo sopstvena sećanja, emocije i iskustva koja su nas oblikovala u formativnim godinama. Osim toga, svoje “odraslo” i uobičajeno viđenje sveta dodatno obogaćujemo novom, svežom perspektivnom mladih.

Upravo ovim smo se vodili kada smo i jedan sastanak čitalačkog kluba posvetili upravo primeru YA književnosti koji je postao planetarni hit, a to je roman Prednosti jednog marginalca Stivena Šboskog. Ovaj roman nije remek-delo i može se diskutovati o tome da li je zaslužio toliku slavu koju je doživeo, međutim podstakao nas je na vrlo kvalitetnu diskusiju o tome kako se odnosimo prema mladim ljudima i koliko su njihova iskustva važna, a često zapostavljena.

Nekom drugom prilikom ću vam pisati o nekim YA naslovima koje sam čitala i svojim utiscima, a do tada slušam vas: kakva su vaša iskustva sa ovom književnošću? Spadate li u onu ogromnu grupu odraslih čitalaca koja obožava YA literaturu, ili verujete da ste ove knjige ipak prerasli?

Leave a Reply

Your email address will not be published.