Blogmas

Ponovna čitanja

Znate onaj osećaj kad završite neku knjigu i kažete sebi da prosto morate da je pročitate ponovo? Pomislim to za gotovo svaku dobru knjigu koja me oduševi. Međutim, u poslednje vreme se retko kada tim knjigama zaista i vratim.

Kada neka dela čitamo po više puta, to značajno menja i obogaćuje naše percepciju. Novo vreme, okolnosti, povod čitanja, vremenski otklon od prvobitnog upoznavanja sa knjigom, zrelost i životno iskustvo koje ste u međuvremenu stekli – sve su to faktori koji mogu da učine doživljaj iste knjige potpuno drugačijim. Osim toga, novo okruženje i društvo s kojim delite mišljenja, perspektiva drugih čitalaca koja vas podstiče da se otvorite ka novim tumačenjima, preispitate svoja gledišta i promenite ugao gledanja, takođe značajno doprinose tome da svako novo iskustvo čtianja istog dela bude potpuno jedinstveno i neponovljivo.

Mnoge knjige sam čitala po više puta. U mom slučaju rekorderi po broju čitanja su verovatno Prokleta avlija i Hamlet – znam, vrlo neoriginalno i očekivano. Verujem da sa većinom kolega i koleginica sa studija delim to iskustvo, jer ova dela zaista čitamo u mnogo navrata, od srednje škole do završetka studija, a oni koji imaju sreće i nakon zaposlenja tokom rada u nastavi.

Dakle, prvi najčešći razlog za ponovljena čitanja u mojoj ličnoj čitalačkoj istoriji bilo je uglavnom školovanje. Tako sam ista dela znala da čitam na primer prvi put u srednjoj školi, pa za prijemni ispit, zatim za Uvod na prvoj godini, onda za Metodiku na trećoj godini, pa za vežbe iz XX veka na četvrtoj godini, pa za seminarski rad, pa za spremanje XX veka prvi put, pa za polaganje XX veka drugi put, pa… ne moram baš da otkrijem koliko puta sam polagala. 🙂 U svakom slučaju, nikada nisam bila sigurna u svoje poznavanje nekog dela, dok ga ne osvežim ponovnim čitanjem neposredno pred ispit, ma koliko puta da sam ga čitala ranije.

Kada sam završila sa nemilom temom fakulteta, da pređem i na drugu grupu najčešćih i mnogo lepših razloga za ponovno čitanje nekih dela. U pitanju su razne diskusije, radionice, razgovori s prijateljima (kapirate? 🙂 ) i čitalački klubovi. Ovoga puta razlog nije nesigurnost u sopstveno znanje, već uživanje u razmeni sa drugima, tako da bih uvek jedva dočekala povode da se podsetim nekih dela i protumačim ih u novim okolnostima. Tako sam za projekat Top 5 + 1 ponovo čitala Gorskog cara, Dan šesti i Forsiranje romana reke, za Radionicu kreativnog čitanja i kritičkog pisanja ponovo sam čitala Razgovore s prijateljima Sali Runi, za potrebe pisanja teksta o filmskoj adaptaciji podsetila sam se Malih žena Luize Mej Alkot, dok mi je Brana’s book club, pomenut u jučerašnjem postu, dao zgodan povod da rado ponovo pročitam Uhvati zeca Lane Bastašić i Stakleno zvono Silvije Plat.

Mislim da ste shvatili da obožavam književne diskusije, zbog čega sam i osnovala sopstveni čitalački klub, u kome sam sa velikom radošću ponovo čitala brojna poznata dela. Tako sam u klubu pokušala da otkrijem da li će mi se promeniti mišljenje o ne tako dragoj Norveškoj šumi (nije), podsetila se nekih dela koja nisam čitala od detinjstva poput Alise u zemlji čuda kada sam bila gotovo zapanjena koliko mi je iskustvo odrastanja promenilo shvatanje Alisinog košmarnog sveta, ali i priuštila sebi zadovoljstvo da se vratim poznatim i voljenim delima poput Andrićeve Gospođice, Mešine Tvrđave, Orlanda Virdžinije Vulf ili Čehovljeve Stepe.

Međutim, zašto bi mi trebao poseban povod da se vratim dragim knjigama? Koliko god da mi ne pada teško da čitam ponovo radi učešća u čitalačkom klubu ili bilo kom drugom književnom projektu, teže se za to odlučujem samo radi sopstvenog uživanja u čitanju u svoja četiri zida. Verujem da je razlog za to radoznalost i želja da otkrijem što više novih i nepročitanih knjiga, pa mi ponovno čitanje onih starih nekako uvek ostane u drugom planu. Međutim, sve više shvatam da nije svrha samo pročitati što više knjiga u životu, a neretko se i opečem kada se ispostavi da je aktuelni hit za kojim sam posegla iz znatiželje zapravo osrednjeg kvaliteta, pa se pokajem što vreme nisam utrošila pametnije. Naravno, ne mislim da treba ići u drugu krajnost poput onih čudnih ljudi koji ceo život čitaju Andrića i Dostojevskog po hiljaditi put jer to jedino vredi. 🙂 Zato verujem da poštovanje sopstvenog vremena podrazumeva i pažljivu raspodelu na voljeno štivo za koje znam da me neće izneveriti i na otkrivanje nepoznatog uz rizik da se razočaram.

Zato će moja novogodišnja odluka biti da ugodim sebi tako što ću se češće posvećivati nekim poznatim, vrednim naslovima koji to zaslužuju. U sledećem postu saznaćete koje su to knjige čijem se ponovnom čitanju radujem. Koje knjige ste vi pročitali najviše puta, a kojim jedva čekate da se vratite?

5 thoughts on “Ponovna čitanja

  1. Baš sam nedavno razmišljala o ovome – poslednjih godina sam se nekako posvetila otkrivanju novog: nove muzike, filmova, knjiga… Valjda donekle i zbog ove pandemijske zatvorenosti koja nam (ili bar nekima od nas) avanture ograničava na one u glavi, a donekle zbog toga što nemam neke uvek spremne utešne sadržaje kojima bih se vraćala kako bih se osetila ušuškanom u nečemu poznatom, kao ljudi koji jednom godišnje uzmu Harija Potera ili šta god. A valjda se i menjam. Kao mlađa sam nekoliko puta čitala npr. “Zapise iz podzemlja”, a sad prosto ne osećam potrebu tamo da idem.

    No, da odgovorim na tvoja pitanja 🙂 Mislim da je moja knjiga-rekorder “Galeb Džonatan Livingston”, koju sam kao mala čitala i po dva puta u godini, jer je bila kratka, dostupna u kući, i nudila nekakvo ohrabrenje koje mi je tada trebalo, iako bih svaki put isplakala oči od nje. Onda je nisam čitala nekih 10 godina, da bih je opet dohvatila tipa 2012. i skroz se razočarala, misleći “bože, kakva jeftina filozofija/self-help popularna psihologija” 😂 Ni nalik ponovnom čitanju Alise. Možda je i to jedan od razloga zašto se nekad ustručavam od povratka starim favoritima. Ali sviđa mi se tvoja NG odluka, mislim da ću i ja da proberem nekoliko takvih. Čekam današnji post da se inspirišem 😉

    1. Wow, hvala na komentaru. Nisam čitala nijednu od tvojih “rekordera”, ali dala si odličan primer kako nam se potrebe i percepcija menjaju kako odrastamo, sazrevamo, obrazujemo se. Osim toga, uglavnom knjige vezujemo za određeni period u životu kada smo ih čitali, baš kao što nas neke knjige vraćaju u detinjsto. Npr. “Spletkarenje sa sopstvenom dušom” sam u gimnaziji mogla da čitam nekoliko puta, danas već ta knjiga za mene nema isti značaj iako ostaje voljena. Zato je tako zanimljivo vratiti se knjigama iz nekog ranijeg perioda i često nas ta čitanja iznenade, pozitivno ili negativno.

      1. Jao, Spletkarenje… Ide na listu! Još prošle godine sam htela da je ponovim sa jednom od drugarica koje su imale tu (ne?)sreću da se nađu na dugom spisku osoba kojima sam je kupila na poklon tih godina (gimnazijskih, je l’) 😅

  2. Jao, Hamlet, bukvalno udav posle trećeg čitanja. ALI ZATO RIČARD III – čitala bih zauvek. 😀

    Elem, ako izuzmemo sva ta školska/fakultetska dela, vraćam se najčešće Virdžiniji Vulf – zanimljivo mi je što se vraćam samo određenim delovima, pa se to možda i ne računa. Uhvati zeca sam pročitala pet puta, što je inače informacija koja iznenađuje ljude, mislim da većina ne deli moje entuzijazam kad je taj roman u pitanju. Hari Potrer, naravno! Ove godine sam rešila da kompletiram serijal, pa kad to uradim pročitaću ga opet, iako imam zilion naslova na čekanju. 😀

    I nešto mislim, mogla bih Gospođicu opet da pročitam, nisam dugo, samo čekam da se probudim sa željom da čitam Andrića, kao onomad Crnjanskog kad sam poželela.

    1. Praviću se da nisam čula pročitala tako strašnu uvredu na račun Hamleta pa ću elegantno preći preko toga i odgovoriti na ostatak komentara. 🙂 Hari Poter je za mene jedna od onih knjiga koje su svi čitali osim mene (izuzev prvog dela koji jesam pročitala ali očigledno prekasno da me osvoji). “Uhvati zeca” sam čitala samo dva puta, ali pet deluje vrlo dostižno, sigurno će se čitati još. 🙂 Virdžiniji i ja planiram da se vraćam malo češće, a za Andrića i Crnjanskog uvek valja naći malo vremena. 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published.