Danas sa vama delim utiske o romanu Yugoslav Ane Vučković, jednoj od knjiga koje sam pročitala u novembru. Tačnije, od sledećeg pasusa gotovo doslovno prekucavam svoje beleške zapisane u dnevniku neposredno nakon čitanja, uz minimalne izmene. Da sam osmislila koncept, pa čuvala tekst u draftu pa uređivala i prepravljala, verovatno nikad ne bih smogla snage da išta napišem, a verujem da ćete razumeti zašto.

Kada sam shvatila o čemu se zapravo radi u ovoj knjizi, nisam bila sigurna da li ću uopšte moći da nastavim da je čitam u ovom trenutku. Međutim, pročitala sam je mnogo lakše nego što sam se nadala. Da li je distanca i manjak emocionalnog investiranja neki vid odbrane od teme koja me lično i bolno pogađa – možda, ali ipak ne verujem da je to posredi. Uz izuzetke nekoliko delova kroz koje sam prošla plačući, i to više onako tiho cmizdreći nego kao kad čitam nešto potresno i uznemirujuće pa ridam i gušim se u suzama, zapravo me ova knjiga nije toliko jako emotivno pogodila koliko sam se brinula.

Ne mogu baš da kažem da mi se knjiga dopala. Zapravo, nisam sigurna kako da ocenim knjigu iz književnoumetničkog aspekta. A opet, nemam šta posebno ni da joj osporim i na neki čudan način sam je zavolela, tako da razumem, iako ne mogu dokraja da objasnim, zašto je ova knjiga toliko voljena i čitana.

Ovo delo se uglavnom karakteriše kao roman, pa sam odlučila da to određenje za sada prihvatim iako ni u to baš i nisam sigurna – doduše ne bih da robujem nekom striktnim shvatanju žanrova, ali mislim da bi trebalo da prestanemo sa tendencijom da žanrovski neodređena i hibridna dela zovemo romanima da bi se više čitala, prodavala, konkurisala za nagrade i slično. Delo sam više doživela kao zbirku nekakvih ispovednih dnevničkih zapisa u kojima pripovedačica (mada ne znam ima li tu zapravo pripovedanja u klasičnom smislu reči) opisuje uspomene na pokojmog oca, u kontektstu nekadašnje zemlje, drugačijeg vremena, i sopstvenog odrastanja u njemu. Sve te uspomene evocira uz mnogo detalja, i to prelepih detalja koji bude čulnu imaginaciju i nostalgiju i zbog kojih se ova knjiga voli – hrana, cipele, putovanja… Ali ne mogu da se otmem utisku da je knjiga nekako “samo” rezultat autorkine lične terapije proživljavanja i obrade gubitka putem pisanja i ništa više od toga. (Malo li je?) Naravno, kada to kažem, ne pokušavam da obezvredim ovo delo, ali za mene ipak ostaje zagonetka šta ovu knjigu čini (dobrom?) književnošću, kako to ističe urednički pogovor, a ne nabacanim dnevničkim fragmentima. Zaista se vidi da su postojali uređivački napori da se ponešto u gomili asocijacija poveže, da se izvuče neka nit vodilja, ali ne mogu da ocenim koliko su ti pokušaji uspešni, kao što razumem zašto to možda i nije bilo moguće.

Pitam se da li bi i moji zapisi slično izgledali kada bih se usudila da počnem da pišem o svom tati. Sigurno bi bili mnogo konfuzniji i haotičniji, na stranu to što baš ne mogu da se pohvalim literarnim talentom i veštinom. Verovatno zato što u uspomenama na tatu ne postoji ni red ni smisao, nego ti samo naviru nasumični detalji kad im se ne nadaš. Pretpostavljam da to nije kao sedneš da pišeš roman, pa osmisliš kakav će biti karakter, kakve će imati osobine, detinjstvo, sudbinu i motivaciju postupaka. Naravno, nisam nikad pisala roman, samo nagađam. Živi karakteri, naši ljudi koje volimo, a roditelji pogotovo – suviše su kompleksni, nekonzistentni, neuhvatljivi da bi se od uspomena na njih izgradili likovi u zanatski korektno napisanom romanu. Zato o ovom romanu ne mogu da sudim objektivno, niti mogu autorki da zamerim mane koje sam navela jer mogu da zamislim u koliko se težak zadatak upustila.

Dok sam čitala, knjiga me je katkad i nervirala – posebno to što su poglavlja nepodeljena na pasuse i samim tim vrlo naporna za čitanje. Nerviralo me je zapravo to što ako počnem poglavlje, moram i da ga završim odjednom, jer neću znati gde sam stala. A pročitati celo poglavlje odjednom znači da moram da se prepustim asocijacijama i da budem strpljiva, i to ne da bih na kraju poglavlja u samom sadržaju kroz neko razrešenje, događaj ili poentu dobila neku čitalačku satisfakciju, zadovoljila znatiželju ili koji god poriv da nas tera da okrećemo stranice, već da bih… – šta zapravo? Najčešće ništa, i baš u tome je stvar. Doduše, ima pokušaja, mada po mom utisku nedovoljno uspešnih, da se pojedina poglavlja završe nekom duhovitom poentom ili ponovljenim motivom zarad upečatljivosti. Uglavnom na kraju poglavlja ostaje isti nelagodan osećaj – moglo je i da se ne završi, ali i da se prekine ranije. Tako otprilike izgleda gubitak – sve kao čekaš da nešto prođe, a ništa ne prolazi, nego se uglavnom tako vrtiš po uspomenama, verovatno zauvek, još ne verujući da su te uspomene sve što ti je ostalo.

Možda mnogi ljudi ne znaju, ali kad beba izgrebe sebe, njoj to brzo zaraste, a kad ta ista beba izgrebe nekog drugog, to je kao bilo koja druga ogrebotina. Treba joj duže da zaraste. Pogane bebe. Takav je bio tata, brzo je zarastalo ono što on izgrebe, opraštala sam mu, otkad sam i sama porasla i mogla da ga sagledam kao nesavršeno odraslo biće. A bilo je ozbiljnih ogrebotina. Znala sam da je mnogo ozbiljnije kada grebe sam sebe.

Mislim da ovaj odlomak koji sam odabrala da citiram prilično verno pokazuje šta je problem, ali i lepota ovog romana. Dosta neizbrušene i neuređene rečenice sa mnogo neveštih ponavljanja koje kao da se muče da dopru do srži, ali kada to uspeju, onda znaju baš da zagrebu.