Na utiske koje će neko književno delo ostaviti na nas u velikoj meri utiču očekivanja, znanje ili predrasude koje imamo pre susreta s tim delom. Kada sam otvorila svoj dnevnik čitanja i podsetila se utisaka o romanu Zarobljenici Lajoša Zilahija, najinteresantnije mi je bilo da ispratim kako su mi očekivanja kojih u početku nisam bila svesna tokom čitanja, ali i razmišljanja o delu nakon njega, postepeno postajala jasnija.

Zilahi je jedan od onih pisaca za koje uglavnom svi znamo i koji su svojevremeno bili vrlo popularni u kompletima knjiga koji su nekada krasili regale dnevnih soba, dok su danas mahom završili po antikvarijatima i prodavnicama polovnih knjiga. Međutim, uprkos nekadašnjoj relativno širokoj zastupljenosti, o ovom autoru zapravo nisam znala apsolutno ništa. Na njega me asocirala samo jedna lična priča o sudbini knjige Samrtno proleće/Voda nešto nosi koja je spletom tužnih okolnosti napustila našu kućnu biblioteku, i to je sve. Zato sam sa Zilahijevim delima odavno želela da se upoznam, ali mi nikako nije dolazio u prvi plan, dok me na to konačno nije podstakla izdavačka kuća Dokaz koja je nedavno objavila upravo ovaj roman i ponovo pobudila šire interesovanje za ovog već pomalo zaboravljenog pisca. Ipak se nisam počastila njihovim novim izdanjem, već sam sticajem okolnosti nabavila staro “regalsko” na nekoj humanitarnoj licitaciji, tako da Dokaz za sada za mene ostaje mesto kvalitetnog nordic noar-a dok se nekom sledećom prilkom ne upoznam i sa ostalim njihovim edicijama.

Kada sam počela da čitam Zarobljenike, ipak sam bila malo iznenađena pomalo “limunadičnim” sadržajem, imajući u glavi ipak neku nejasnu sliku o Zilahiju kao “ozbiljnom” piscu ili klasiku, valjda zbog pomenutiih kompleta u tvrdom povezu. U romanu se pripoveda o Peteru i Mieti, dvoje mladih ljudi iz Pešte koji se u prvom delu romana upoznaju, zaljubljuju i zatim venčaju, da bi ih u drugom i znatno obimnijem delu romana, kada Peter postane ruski zarobljenik, razdvojio Prvi svetski rat. Osim dvoje glavnih junaka, veoma su upečatljivi i brojni sporedni likovi od kojih su mi neki bili čak draži od glavnih, posebno Mietina drugarica Olga, za koju mi je žao što nije doživela pravedniju sudbinu, ali i što nije dobila više prostora u romanu.

Roman je pitak, uzbudljiv i dinamičan, naročito u drugom delu kada se smenjuju narativni tokovi koji prate Miet i Petera. Fokus je na romantičnom aspektu radnje, dok su ratna dešavanja i društvena slika blago osenčeni u pozadini. Zahvaljujući zanimljivoj radnji i likovima, čitala sam ga sa velikim interesovanjem i uživanjem, iako sam brzo shvatila da pred sobom baš i nemam neko remek-delo svetske književnosti, već tek solidan roman, što naravno nije umanjilo uživanje u njegovom čitanju. Možda me je vreme objavljivanja romana (dvadesete godine prošlog veka) navelo da očekujem nekakvu mnogo moderniju literaturu kako na planu tematike, tako i na planu forme i postupaka, ali nedostatak ikakvog znanja o istoriji mađarske književnosti (što polako ispravljam jer sam nakon ovog dela čitala Magdu Sabo, o čemu ću takođe pisati uskoro) očigledno me je navelo na pogrešan put.

Dakle, u ovoj prilično konvencionalnoj ljubavnoj priči pratimo par iz neke srednje klase koji se upoznaje na zabavi i do rata vodi uglavnom srećan i lagodan život, mada, i kada počne rat čini mi se da ne gube mnogo u od svoje ušuškanosti i da ih rat zapravo nije mnogo ugrozio – ili su opet za moj utisak kriva očekivanja i razni surovi prikazi ratova o kakvim sam ranije čitala. To je zapravo bio i moj najveći problem sa ovim romanom. Pored svih ratnih strahota, najviše se potencira razdvojenost, usamljenost i nedostatak romantično-seksualnih doživljaja kao dominantna nelagodnost ratnih okolnosti. A opet, ko sam ja da sudim o tome šta će našim junacima najteže pasti u njihovoj teškoj sudbini?

Osim toga, verujem da je u seksualnosti i ljubavi, pa makar i onoj zabranjenoj prema pravilima građanskog društva, autor nameravao da ponudi neku vrstu vitalizma kao protivteže ratnim razanjima. Ovu ideju verbalizuje u jednom momentu dr Varga obraćajući se Mieti:

Istina je da bi duh trebalo da pobedi telo. Ali to bi bila sada jevtina i nepravedna pobeda. Ja sam pobornik tela. Svakodnevno vidim izmrcvarena pokidana, unakažena, porobljena tela. I ta tela bi trebalo pobeđivati? Eto, tu ste vi. U stvari, trebalo bi da vrtim glavom, ne odobravajući, i da kažem: Vidi, vidi, i Miet. Ali se u meni sada bude druga osećanja. Moral? Društvene predrasude? Ne pada mi ni na pamet! Iz mene govori samo lekar. Sada vidim samo kako se iznad brda grčevitih i trulih ljudskih telesa, pojavljuje divno, mlado žensko telo, sjaji zdravljem i ljubavlju. I ispunjen sam pobedonosnim snažnim osećanjem… Osećam, usred ove pustoši, život i sjaj…

Međutim, sve i da prihvatim ovo tumačenje, ostaje mi utisak nepromišljene nepravde prema nekim junacima i različitim standardima koji nisu isti za sve – npr. zašto je Olgin zajednički život sa oženjenim muškarcem toliko stigmatizovan i osuđivan da čak i Mieta prestaje da se druži s njom, mada Olga to razume i prašta, dok se kasnije na mogućnost Mietine preljube gleda sa simpatijom, razumevanjem i naklonošću, kao i na Mietino prijateljstvo sa tim istim muškarcem koji je sa Olgom živeo? Mogla bih to tumačiti kao promenu shvatanja sveta koju je doneo rat, razotkrivši tradicionalni moral kao neodrživ jer njegova krutost u novim okolnostima više nema smisla dok ljudi stradaju u ratovima ili pate u samoći. Međutim, rečenice poput “Telo žene stvoreno je da bude pruženo na dar muškarcu” koje nam donosi ne neki od likova već sam objektivni pripovedač, ne idu baš u prilog nekoj modernosti i prevazilaženju moralnih stega.

Ipak, kao ljubiteljka avangarde i mnogo revolucionarnijih primera obrade tema rata njegovog uticaja na razaranje starih pravila, ne bih ni prestrogo da sudim ovom romanu, pa bolje da pređem na njegove dobre strane. Najveći kvalitet ovog romana i razlog zašto ga ipak volim i preporučujem jesu njegovi junaci. Svi oni su suštinski pozitivni likovi, dobri u srcu, ali sa mnogo mana i slabosti i još više pogrešnih, ili bolje reći ljudskih, postupaka. Njihovi karakteri i sudbine su detaljno, autentično i često duhovito oslikani, zapravo takvi da im uvek praštate i saosećate sa njima, čak i kada greše.

Uprkos pomalo arhaičnoj i ponekad čak melodramskoj obradi teme ljubavi, ona se ipak preterano ne romantizuje, a od idealizacije ljubavi koja pobeđuje sve prepreke nema ni traga. Naprotiv, dugogodišnja razdvojenost jednog para, ma koliko on bio skladan i srećan u predratnim okolnostima, prikazana je sasvim realistično sa svim verovatnim posledicama. Ipak, i pored prepreka i nesavršenosti naših junaka, zdušno sam navijala za njih i snažno verovala i predosećala da će oni jedno za drugo naći razumevanje i oproštaj ako ili kada se ponovo sretnu, a da li me je kraj izneverio, to već ne želim da otkrijem kako vam ne bih pokvarila ugođaj ako i sami budete čitali roman.

Zarobljenici su jedan od prvih Zilahijevih romana, pa ne znam koliko su reprezentativan primer njegovog stvaralaštva, ali ono što znam jeste da ću se ovom piscu sigurno vraćati kada se uželim neke “laganije” literature koja nije površna ni banalna. Nadam se da su u zrelijim romanima neki nedostaci koje sam ovde primetila bar donekle prevaziđeni, mada verujem da ću ih uprkos tim nedostacima voleti, kao i njihove junake.