Blogmas, Knjige

“Daljine”, Magda Sabo

Prošlo je nekoliko dana otkako sam pročitala roman Daljine dok se nisam konačno odlučila da sednem i zapišem utiske o njemu. Prvi razlog za to je što sam želela da malo sačekam da se prvi utisci slegnu jer – kakva knjiga! Drugi razlog krije se u tome što mi je inače mnogo lakše da pišem o knjigama koje mi se ne dopadnu i argumentovano kritikujem nedostatke, nego da pronađem reči kada treba da objasnim zašto mi se neko delo sviđa. Valjda nisam majstor reči kao Magda Sabo.

Stil Magde Sabo je zaista majstorki – jednostavan, prelep, bez dugih i komplikovanih rečenica, težine, kitnjastosti, već rečenice jednostavno teku i “dišu”. A opet, toliko je bogat i precizan. Toliko tačno, temeljno, nijansirano, do detalja preneta je svaka osobina, svaka emocija, svaki aspekt odnosa među likovima, svaka neizgovorena reč koja visi u vazduhu, svaki konflikt koji čeka da eskalira, svako iznevereno očekivanje i ugao gledanja svakog od junaka. Zato mi se Magda najviše i dopala – zbog takvog umeća i talenta da se uhvati teško uhvatljivo i dočara ono što se samo naslućuje.

U središtu romana su likovi majke i ćerke – Etelke i Ize. Roman otvara scena kada Antal, Izin bivši muž, Etelki donosi tužnu vest da joj je muž Vince preminuo u bolnici. Takav početak vrlo je upačatljiv i ukazuje na ono na čemu se zasniva struktura ovog romana – upečatljivi likovi i kompleksni odnosi među njima. Radnja je relativno svedena i grade je samo na nekoliko ključnih događaja: Vinceova smrt, Etelkino preseljenje iz provincije kod Ize u Budimpeštu, i kasnije njena poseta rodnom mestu. Uz česte retrospekcije oslikavaju se i događanja iz prošlosti, što dodatno upotpunjuje karakterizaciju likova i objašnjava istoriju odnosa među njima.

Vinceova smrt na početku romana događaj je koji će pokazati kako se majka i ćerka nose sa gubitkom na sasvim različite načine, što proističe iz dijametralnih suprotnosti u njihovim karakterima. One se razlikuju i generacijski, ali i po iskustvu, stavovima, vrednostima, načinu života. Iako se čini da su simpatije pripovedača na strani starice, obe junakinje u romanu imaju jednak prostor i ravnopravno i uverljivo predstavljenu perspektivu.

Možda Iza nekad deluje hladno i susrovo u svojoj odlučnosti, praktičnosti, snalažljivosti, pragmatizmu, ali iza svega toga se krije autentična briga za majku i želja da joj pomogne i olakša samoću. Zato je posebno tragičan paradoks da što se više trudi, time više čini nažao svojoj majci. Zapravo, Iza suštinski ne razume šta je to što je njenoj majci zaista potrebno kako bi prebolela gubitak, pa nehotice čini sve suprotno od toga, a njeno postupanje prema majci graniči se nekad sa nasilnim. Tako je odmah posle očeve smrti Iza majku primorala da se iseli iz doma u kome je provela život sa upravo preminulim suprugom, rešila se njenog dragog nameštaja, uselila je u svoj stan u gradu u kome se starica jednostavno ne pronalazi, verujući da joj tako pruža vrhunski lagodan život. Pri tome je potpuno zapostavila važnost majčinog mišljenja, kao i njeno pravo na bilo kakvu odluku.

Etelka je, s druge strane, pripadnica one generacije žena koja najčešće nije odlučivala ni o čemu, već su uvek drugi donosili odluke za njih, baš kao Iza nakon očeve smrti. Strogo vaspitana od strane tetka Eme koja je kao neka mračna senka stalno nadzire, živeći u provinciji i oslanjajući se uvek na Vincea sa kojim je imala skladan i dirljiv odnos, Etelka je svoju vrednost i svrhu pronalazila isključivo u radu, i to ne kroz karijeru kao u Izinom slučaju, već kroz onaj rad koji takođe služi drugima, ali ostaje neprimećen i podrazumevan, kao što je vođenje domaćinstva. Otuda njeno ogromno razočaranje kada joj je Iza uskratila zadovoljstvo da preuredi njen, tj. sada njihov zajednički dom, kako se prvobitno nadala. Iz Izinog ugla oslobođena i pošteđena, a iz sopstvenog ugla uskraćena za bilo kakvu korisnu ulogu, Etelka je postala zarobljenica u tom Izinom stanu, takođe i nesposobna ali i obeshrabrena da se navikne na korišćenje savremenih uređaja i druge nove načine života. Svaki njen pokušaj da bude od ikakve pomoći, kao i da sebi pronađe razonodu ili društvo, u gotovo komičnom nizu epizoda nailazi na neuspeh i Izinu osudu, a virtuozan stil Magde Sabo humorom dodatno dočarava teskobu situacije u kojoj se našla.

A najčešće se u sebi opraštala od Ize, češće nego od Vincea. (…)

Opraštala se od Ize koja ih je tetošila nakon što se udala, one trapave i srećne, one što zrači mrzovoljom, one ćutrljive koja se preselila u Peštu, one koja se ponovo izborila za očevu penziju, od onih silnih para koje im je slala čak i kada im novac nije bio potreban. Opraštala se od one Ize koja im je svake četvrte nedelje dolazila u posetu i pomagala im da prebrode sve teškoće, pa i onu poslednju, Vinceovu nemilosrdnu smrt.

Svakoga se dana opraštala od Ize koje je nije ostavila samu u njihovoj staroj kući, koja sve obavlja umesto nje, koja ju je poštedela posla, koja brine o njoj i obasipa je svim i svačim. A onda bi dugo, zbunjeno, postiđeno plakala.

Odlomak koji mi je malo slomio srce upravo je ovaj gde se Etelka “u sebi” oprašta od ćerke sa kojom živi pod istim krovom, sa kojom je fizički bliža nego ikad, ali je ona suštinska emocionalna bliskost između njih trajno izgubljena. Dubina nesporazuma između majke i ćerke čini ovu priču izuzetno tragičnom. Posebno je tužno što među njima čak ni nema nikakvog otvorenog sukoba ili svađe u pravom smislu reči, jer takav konflikt bi se možda mogao i razrešiti. Ovako, ostaju nepremostive daljine pri čemu svaka od njih ostaje usamljena u svojoj perspektivi, verujući da čini najbolje, a da ona druga to ne ceni i ne shvata.

U jednom momentu Etelka pominje dva pogleda, tj. načina na koji je Iza i Antal, takođe lekar, posmatraju: kao deca i kao lekari. Čini se da je Iza, izuzetno posvećena i strpljiva prema svojim pacijentima, dopustila da u njenom viđenju majke dominira taj lekarski pogled – Iza se zaista brine za majčino fizičko zdravlje, ali izostaje sposobnost da joj pomogne u onom ličnom, emotivnom bolu. Umesto toga, Iza je povređena majčinim nezadovoljstvom i nedovoljnom zahvalnošću uprkos tome što joj je pružila sve što je znala. Ovaj aspekt Izine ličnosti, odnosno nemogućnost da se postavi u tuđe cipele i razume perspektivu drugih ogleda se i u njenim odnosima sa drugim ljudima, kako sa bivšim suprugom Antalom, tako i sa trenutnim partnerom Domokošem. Emocionalna distanciranost dovela je i do razvoda sa Antalom, i mada sam razlog njihovog rastanka nije eksplicitno naveden, od početka je jasno da su njih dvoje toliko različiti da zajedno ne mogu opstati.

Antal je posebno zanimljiv lik u toj dinamici odnosa. On je Etelki i Vinceu poput zamene za nedovoljno nežnu Izu, kao i za sina koga su izgubili. Kao siroče, dete koje je rano ostalo bez roditelja, odrastao u internatu i sam se probijao kroz život i napredovao u školovanju i karijeri, u Izinim roditeljima pronašao je svoju prvu pravu porodicu, a njihova kuća u kojoj su svi zajedno živeli dok je bio u braku sa Izom, bila je njegov prvi dom. Dok je Iza jedva dočekala odlazak iz provincije u grad, potpuno je logično, iako na prvi pogled neobično, da je upravo Antal taj koji je kupio njihovu kuću nakon Vinceove smrti. U vremenu kada se radnja dešava (otprilike 1960) i kada se Iza kao predstavnica novog vremena bori za osvajanje sloboda i samostalnosti, Antal nastoji da zadrži stare konvencije patrijarhalnog porodičnog života u kojima nalazi utočište kakvo mu je tokom odrastanja nedostajalo. Kada shvati da se Iza ne uklapa u njegovu poželjnu sliku doma i porodice, pronalazi joj zamenu u Lidiji, medicinskoj sestri koja svoju nežnost i neposrednost koja Izi nedostaje pokazuje ne samo prema Antalu, već i prema Vinceu, pruživši mu negu i utehu u poslednjim danima.

Ovo je roman ne samo o nepremostivim daljinama među ljudima, već i o načinima na koje pokušavamo da izgradimo bliskost, a ta bliskost se uglavnom zasniva na složnom i zajedničkom pogledu na svet i naše mesto u njemu. Tako ne iznenađuje činjenica da je Antal bliskiji sa Etelkom od Ize, jer se njegovo shvatanje njene uloge podudara sa njenim sopstvenim doživljajem sebe i svoje svrhe i doprinosa svetu. Međutim, to neće pomoći Etelki da pronađe svoje novo uporište – u nekada njenoj kući Antal je uspostavio novi život po sopstvenoj meri, tako da Etelka, već razočarana u život sa Izom, na neki način ostaje bez ikakvog doma. Jedino njeno sigurno mesto bilo je uz Vincea, te ona ostaje usamljena do samog kraja. Ništa manje usamljena nije ni Iza, jer koliko god da je prikazana kao odgovorna za staričinu nesreću, ipak je mnogo više od stereotipa hladne i proračunate sebične ambiciozne karijeristkinje.

Moglo bi još toliko toga da se napiše i kaže o ovom kompleksnom i izvrsnom romanu: o raznim detaljima i aspektima radnje, o sporednim likovima koji su posebno upečatljivi, kao i o društveno-istorijskom kontekstu koji baca dodatno svetlo na junake i njihovu motivaciju, a koji je odlično objasnio prevodilac Marko Čudić u pogovoru domaćeg izdanja koje nam je priredila izdavačka kuća Štrik. Ono što još mogu da kažem za kraj jeste da ću se ovom romanu sigurno vraćati, tako da bih komotno mogla da ga dodam na listu za ponovno čitanje, ali i da ću svakako obratiti pažnju na druga dela Magde Sabo.

2 thoughts on ““Daljine”, Magda Sabo

Leave a Reply to Vesna Cancel reply

Your email address will not be published.